КУЛТУРА И ПРОФЕСИЈА И ЉУБАВ

Име Петра Ж. Неранџића је добро знано великој аматерској породици не само старопазовачке општине, него и широм Војводине и Србије, јер поред више деценија игре у КУД „Бранко Радичевић“ из Старе Пазове, обављао дужност председника и секретара друштва, био је до септембра 2024.запослен у Центру за Културу Стара Пазова и 21 годину обавља дужност секретара Савеза аматера Општине Стара Пазова, као кључни човек за организацију бројних смотри, од општинског до републичког нивоа, програма више од 20 чланица асоцијације и унапређења њеног рада. Професионални део посла у култури је завршио са 1.септембром ове године, а докле ће га довести љубав према култури?

У КУД „Бранко Радичевић“ Пера је дошао са сестром Мирјаном, ту упознао супругу Снежану, а љубављу према фолклору напојили су не само кћерке Јелену и Наташу, него и унуке Михајла и Анђелу. Уз фолклор су стварана кумства, пријатељства, која трају и данас. Пера је играо у бројним кореографијама које су поставиле Светлана Рудић и Дајана Костић, на великом броју концерата широм некадашње Југославије и у иностранству. Уз игру и турнеје велики део себе дао бољој организацији рада КУД „Бранко Радичевић“, допринео обнови драмске секције па се опробао и на даскама које живот значе, био успешан продуцент неких представа. Поносан је што је учествовао у оснивању Ликовне радионице Лира 82, која је прерасла у УЛУ Стара Пазова, тамбурашке секције, а нарочито у стварању бољих услова за рад аматера адаптацијом Соколског дома у којем данас ради око 300 чланова. Када прича о почецима, изражава захвалност што може да се присети лепих и богатих година, али понекад пробија и мало гнева и туге што данас нема оног ентузијазма са каквим је он радио свих ових година, посебно код челника у аматерском покрету јер, како каже деци, у ансмаблима то не недостаје.
–Почео сам као сва мушка деца са фудбалом, али оперисао сам оба ока и морао да се опростим од спорта, па сам са сестром почео да одлазим на пробе фолклора. Гледајући играче првог ансмабла стидљиво сам покушавао да испробам трокорак, чучањ….почели да ме уче, па сам се нашао у једној групи деце са којом је радила Светлана Рудић. Сећам се свог првог концерта у новој Позоришној сали 1976.године, аплауза… Играли смо игре из Србије и били тако добра јака група да смо већ на „Пролећним сусретима 1977.“ наступили и стигли до покрајинског фестивала у Сомбору и освојили Златну плакету. Представљали смо тада школу „Пинки“, а после смо многа признања донели и КУД „Бранко Радичевић“,- са задовољством се почетака присећа Неранџић. За време активног бављења фолклором Перу везују дивне успомене. Каже, никада се није покајао иако је то тражило много времена и труда.
-Није било лако , али је било задовољство, стићи у први ансамбл и заиграти са онима који су ми били узори и учитељи, као Сава Одобашић, или доживети да кажу да долазе неки нови клинци који достојно могу наследити једног Михала Хлебјана, Јанка Фарагу, Дулета Бабића или Дулета Чортана… Све је носило нешто лепо што вреди памтити, – истиче наш саговорник и са смешком каже да сигурно са фудбалом не би обишао света колико је у опанцима, а кофер успомена је препун.
–Никада неће избледети сећање на Даруварске сусрете 1979., тада највећи фолклорни фестивал у Југославији, фестивал у Бургасу 1980.године. У посебној успомени ми је турнеја у Турској, где смо били најбољи, а ја добио признање као најбољи играч. Ту су и турнеје по Грчкој, са децом са којом сам радио ферстивали у Будимпешти и Балатону, – набраја Пера показујући фотографије од којих тек неколико можемо да вам прикажемо. Никада није избледело ни разочарање што није могао са пријатељима на турнеју у Португалију и да их је са сузама испратио,. Ко га познаје зна какав је емотивац.
Петар Ж.Неранџић је значајан чинилац борбе аматера старопазовачке општине за организовање Округлог стола о култури у Општини Стара Пазова , потом трансформације КПЗ у Савез аматера који је добио и финансијску подршку локалне самоуправе. Тада је Пера постао секретар Савеза аматера и радник Центра за културу и 21 годину је потврђивао изнова изузетну способност у организовању армије аматера, на обе функције, а с њим на челу Савез аматера је стекао велики углед у земљи. Перине предлоге и савете су радо прихватале све чланице асоцијације, већина то чини и данас, али наш саговорник сматра да један број њих не схвата суштинску улогу асоцијације као кровне организације аматера и да један број челника брине само о личним интересима, па то код њега изазива револт. Ипак, никада није дозвољавао да то умањи његов ангажман на реализацији програма асоцијације. То је до пуног изражаја дошло и ове године јер, иако је отишао у заслужену пензију као радник Центра за културу Стара Пазова уложио је огроман труд најпре око добијања новог простора за Савез аматера, уређење канцеларије на Словенском тргу бр.1 као и за повећање средстава у буџету општине за програме и пројекте аматера која нису повећана читавих 12 година. Иако ни та повећана сума није довољна за све смотре и фестивале у такмичарском циклусу који следе 2025., с обзиром а масовност и квалитет у овој општини, Пера изражава захвалност локланој самоуправи што је Савез у буџету и што је прилив средстава редован. Сматра да унутар асоцијације све чланице треба да покажу више јединства и међусобне подршке.
Доживео је Пера много у култури и аматеризму, добио је бројна признања свог друштва, Плакету МЗ Стара Пазова, Плакету „Светлост“ 1985.године, специјално признање КУД „Бранко Радичевић“ 1996.године, Плакету „Светлост“ за чију се обнову борио са сарадницима за 2011.годину, бројне дипломе и захвалнице. Поносан на све што је урадио каже нису му награде биле важне него пре свега његова породица. Задовољан је када их окупи у Хвјездославовој 58 у Старој Пазови. Зато се надам да га тиха сета и повремени револт неће спречити да настави да ради и дочека да му се ове средина достојно одужи и када стигне дан педесетогодишњег јубилеја у култури и аматеризму.